Bos

Piše Maja Kurtović


Dida leži u krevetu bos. Velik je, blijed, pokriven tankim pokrivačem do brade. Samo mu velika stopala izviruju, bosa i glomazna. Koža na peti grubo mu je popucala. Bolnički žig na plahti izviruje nad neuredno odrezanim noktima.

Dida gleda u pukotinu na zidu. Ili kroz nju. Ili je umro.

Zagledam se u te vlažne zelene oči. Fokusiran je kao da se u tom procjepu upravo prikazuje napeti film. Tako nekad i u mene gleda. Možda i tada slaže uspomene u slikama i gleda film o mom djetinjstvu. Tada ga zovem, drmam, ništa. Možda ga ne smije prekinuti. Ova bolnica ima čudna pravila.

Iako, i dida za bolnicu ima jedno pravilo: nitko mu ne smije obuti čarape. Medicinske sestre su se isprva meketavo objašnjavale s njim, ali dida onda viče, poludi i maše stopalima poput tvrdoglavog djeteta. Sestra mu govori da to nije normalno kada je zima. Kaže da mu još samo prehlada treba. Kaže kako su mu nokti već poplavili, a dida kaže pa šta. Kaže da mu je cirkulacija i ovako slaba, i pita ga zašto to. Dida samo šuti, od bijesa užurbano diše i stišće zubalo. Onda ona odustaje. Dida samo dobije nemoćan uzdah, jedno "kako hoćete" i malo glasniji "tup" dok zatvara vrata na odlasku.

Dođem didi u bolnicu svaki dan poslije škole i ostanem do mraka. Kažem mu glavne novosti. Kažem mu za peticu iz prirode i Barcinu pobjedu. Kažem mu, pozdravila te Jasmina, a dida se nasmiješi. Kažem mu za Dorin rođendan i slavlje u kinu. Za nove Lego kockice i jedinicu iz matematike. Dida se šaljivo namršti.

A onda šutimo. Slušamo radničke psovke pod prozorom bolničke sobe, zvukove točkića i glasove s hodnika. Jauke iz drugih soba često nadglasaju golubovi. Gledamo vrapca na prozorskoj dasci, natmureno nebo ili pukotinu na zidu. Dida onda zatvori oči, a ja mu se uvučem pod pokrivač, legnem uz njega i pokušam mu svojima ugrijati njegove hladne noge. Često tako zaspemo. Probudi nas sestra kad donese večeru.

Kod dide dolazim već danima. Sve manje priča i sve više kašlje. Kad dođem kući i legnem u krevet, često plačem. Tiho, ispod jastuka. Znam da će me dida uskoro napustiti. Pokrijem se debelim jorganom i posebno ušuškam noge, ali me svejedno već noćima bude dodiri didinih hladnih, bosih stopala.


BIOGRAFIJA
Rođena sam 25. siječnja 1985. u Osijeku, gdje sam završila osnovnu školu, Jezičnu gimnaziju i Filozofski fakultet.
Profesorica sam hrvatskoga jezika i književnosti i diplomirana knjižničarka. Radim u knjižnici na Filozofskom fakultetu.
Volim knjige, čitanje i glazbu riječi. Ponekad imam napade pisanja.

 

Facebook komentari

Novo u katalogu