Zrnce prašine

Piše Dragana Danilović

Potreban mi je prijatelj i podrška. Bliskost i ljubav. Šapat, a ne tišina. Da ti pričam moj život. Da napišem po redu. Od detinjstva. Mnogo sam toga zaboravila. Nešto namerno, a nešto i slučajno.

Pokušavam Boga približiti sebi, i sebe Bogu. Lakše je doći do mojih slabosti nego do njegovih blagodati. Nije On kriv, ja sam tome kriva. Da bi dublje i intimnije spoznala Boga morala sam dosta da istražujem, Njega i sebe.

Život je tajna. Svakodnevno je dodirujemo i nešto otkrivamo. Volim vodu. Miris mora je uvek u meni. Na ovoj crno-beloj fotografiji imam četiri godine. Vidi kako mi je pogled snen. Detinjstvo, sestrina ljubav. Bratov strah da me ne odnesu Cigani zbog očiju plavih kao nebo. Igre sa ocem. Majka. Dom, toplina. Sigurnost od nesigurnog sveta. Mikrokosmos u makrokosmosu. Bila sam prezaštićena u tom malom svetu, pa sam se kasnije sporo i teško snalazila u velikom. Volela bih više slika detinjstva. Ranog detinjstva, sa prvim koracima, rečima. Zašto sam plakala, čega sam se bojala? Sve mi je to nekako kroz maglu, nejasna sećanja.

Kako se taj događaj urezao u sećanje devojčice od četiri godine? Možda zbog toga što sam tad prvi put saznala da postoji Bog. Saznala sam za smrt. Nešto što se ne vidi, a budi osećanja koja se ne zaboravljaju. Bila je najbolja drugarica moje majke. Dan je imao sunce kada su javili da je poginuo njen sin pilot na svom letu. Nisam mogla da pojmim da nekom na nebu može nešto da se desi ako je Bog tako blizu. Bogu su bliže oni koji su bliže nebu, mislila je devojčica od četiri godine.

Svi su mnogo plakali. Obukli se u crno. Moja mama je mnogo plakala. Nisam volela kada mama plače. Bila sam uznemirena kada joj vidim suze. Bila je tiha, i njena bol je izlazila nekako duboko iznutra. Želela sam da je zagrilim, da joj obrišem suze, da smirim njene nemirne misli, a ostala sam šćućurena na fotelji na kojoj me niko nije primećivao. Moja lutka Mila gledala je širom otvorenih očiju u mene, a ja sam gledala u svet oko nas. Gde god sam pogledala, sva lica su izražavala prestravljenost od smrti. Nisam razumela čega se toliko boje. Mila je imala plave oči kao ja. Plave kao Mićino nebo. Moje suze su bile na njenim obrazima i obe smo plakale.

Volela sam nebo. Nebo i more. Fasciniralo me njihovo nepregledno prostranstvo.

Niko nije obraćao pažnju na Milu i mene. Nisu nas videli. Moja sestra bi o meni brinula, ali ona nije bila tu. Njoj nikako ne bi promakla mala devojčica skupljena na fotelji, koja čuva svoju luktu, i koju čuva njena lutka.

Možda je Bog toga dana bio umoran i nije video da će pasti Mićin avion. Mićo je bio hrabar. Hrabrost je bila njegova snaga. Nije bio prestravljen od smrti. Otišao sa osmehom na licu, bez straha. Na njegovom licu uvek je bio osmeh. Uvek ću te čuvati Mila, i kada Bog bude umoran, čvrsto sam joj obećala. Može i Bog da se umori, mnogo je ljudi na Zemlji i na Nebu. O svima brine. Sigurno je da će Mićo sad da bude sa Njim. Mićo je bio dobar, čestit, i lep, svi su ga voleli. Bog ga je voleo. Bogu su svi jednaki, On nas sve voli. Imala sam tada četiri godine. Često mi je milovao kovrdže i govorio da se u mojim očima ogleda nebo. Mnogo je voleo nebo. Ja sam zbog njega zavolela nebo. I more. Sigurna sam da i Bog ima plave oči. Mići će biti lakše, on voli oči boje neba.

Nadimaju mi se grudi. Želim ruku na njima da smiri treptaj, uzdrhtalost i nemir.

Potreban mi je prijatelj i podrška. Bliskost i ljubav. Šapat, a ne tišina.

Sredinu života uzela sam samoj sebi. Sakrila se. Osetljivost je postala moj hendikep. Povređivali su me mnogo i često. Hteli su da se očiste kroz mene. Nisam hodala blizu Bogu, udaljila sam se. Sporo sam išla ka sebi. Mučila se. Rat, izbeglice, bezakonje, nemaština, ludilo, propast, stradanje, nemar, nebriga. Vreme kada je sve postalo površno. Nestala je čvrstina i postojanost. Nestalo je heroja. Dobrote i pravednosti. Zaboravilo se šta je sveto. Ostali su propusti, pukotine i nedoslednosti. Ostale su zamke, lukavstva i prevare. Trebalo je da ozdravim iznutra.

Žene su i dalje plakale. Muškarci dostojanstveno tihi. Mićina mama je gledala u jednu tačku. Više nije bilo suza na njenim usahlim obrazima. Odrasli imaju tako mnogo suza. Imala sam četiri godine, i nisam imala toliko suza. Mnogo sam volela Miću. Bila sam ljuta što će da živi daleko, sa Bogom, ali sam ga i dalje mnogo volela. Rastresla sam kovrdže koje je on milovao sa mnogo nežnosti. Nisam bila zbunjena, možda malo tužna. Ne zbog sebe, zbog Mićine i moje mame. Plakala sam, jer su i one plakale. Milini obrazi bili su mokri od mojih suza. Bog nas je gledao. Tog dana kada je krenuo na svoj poslednji let pomilovao me je svojim širokim osmehom. Bio je spokojan i srećan. Uvek kad je išao na let bio je srećan. Videla sam svetlost u prostoriji punoj ozbiljnih i tužnih lica. Svi obučeni u crno. Svetlost koju je Bog doneo, bila je jača. Oni je nisu videli. Mićin osmeh je bio svečan, ali oni nisu videli. Njegov anđeo bio je tu umesto njega. Imala sam tada samo četiri godine, i svi su zaboravili na mene. Svi sem Njega.

Deca manje shvataju šta im odrasli govore od onog što osećaju u duši. Nejasni su mi bili zvuci i govor, ali sam u sebi osećala mir. Često me je podizao visoko, širila sam ruke kao krila, i letala, dugo letela. Takav let više nikad nisam doživela. Dodir sreće i spokoja. Ruke su mu bile čvrste, i ja nisam osećala strah. Mogla sam sa njim da preletim ceo svet.

Pobedio je smrt. Heroji su jači od smrti. Zašto ove večeri to niko nije video. On je znao da će jednom biti sa Bogom. Osećala sam u sebi puno ljubavi. Hranio me je njome, tada kada sam imala samo četiri godine. U meni je i sad. U mojim očima je bilo nebo, na nebu Bog i Mićo. U očima ostalih strepnja, nemir i strah.

Mnogo godina kasnije, kada je moja sestra otišla na mesto na kom je Mićo, znala sam da je on čeka. Razumela sam pitanje koje je Bog postavio: Veruješ li? Verovala sam. Prazninu koju sam zbog njene smrti osećala, Bog je ispunio.

Možda namerno ne volim uspomene. Možda i uspomene ne vole mene. Dve buntovnice.

Potreban mi je prijatelj i podrška. Bliskost i ljubav. Šapat, a ne tišina.

Krali su od mene dobrotu. Igrali se mojom prostodušnošću. Pogrešni su je krali. Nanjušili bi je kao zveri. Ja sam već tada bliže sa Bogom hodala. Prevaranti će biti prevareni. Snaži me njegova Reč.

Hranio me je vanilicama. Na stolu njegove majke uvek je bilo vanilica. Njihov dom je mirisao na vanilice. Dok bi mi pričao o svojim nebeskim letovima, jeli smo vanilice koje su se meko topile u našim ustima. Ponekad sam mislila da on nije čovek, nego ptica. Bio je na orlovskim krilima. On je hranio mene, ja sam hranila Milu. Mila je uvek bila sa nama. Uspomene u životu održavaju naša srca. Mićo nije uspomena, on je moje srce. Moja sestra nije uspomena, ona je moje srce. Ja imam jedno srce, a svi su u njega stali. Imala sam tada četiri godine. Oni su bili ispunjeni žalošću gubitka. Samo su toga bili svesni. Ta noć bila je beskrajna zvezdana vasiona. Borili smo se za svoje mesto pod suncem, Mićo je imao svoje mesto na nebu. On je te noći sijao među zvezdama. Osetila sam njegov osmeh koji me milovao. Bila je to naša tajna.

Soba je mirisala na dunje i suze. Niko nije obraćao pažnju na devojčicu koja je sedela na fotelji. Zagrlila sam Milu i utonula u san.

Kada je moja sestra otišla, shvatila sam da je patnja put ispunjen ulegnućima i krivinama, ponekad senkama i tamom, ali uvek zrakom sa svetlosti. Onog dana, šćućurena na fotelji, videla sam zrake svetlosti. Noć je bila puna zvezda. Osetila sam bliskost, ljubav i podršku koju mi je Bog poslao kako bi smirio moj unutrašnji nemir. Bog me nikad nije napustio. Slao mi je anđele da me bodre u mojim bitkama.

Imala sam samo četiri godine. Sećam se snega. Belina me je uvek smirivala. Nevinost u snegu. Čistota i čast. Žito i suncokreti. Moj rodni grad. Ljubav između nas presekli su pupčanom vrpcom. Moj rodni grad je u mojoj krštenici, ali ne i u mom srcu.

Mila, jedina moja, možeš li da me razumeš? Protkalo se kroz moj život mnogo niti. Na ovoj crno-beloj fotografiji imala sam samo četiri godine. Miris žita i suncokreta. Vanilice. Kradljivci dobrote. Život je borba na duge staze. Često sam umela da pokleknem. Bog bi se tada našao kraj mene, skupio moju rasutu snagu. Dovoljno da se uspravim. Tu tešku, zahtevnu pojavu, život, opet bi prigrlila sebi. Onda bi, same po sebi, sledile nove pobede.

Potreban mi je prijatelj i podrška. Bliskost i ljubav. Šapat, a ne tišina.

Milu čuvam, baš onako kako sam joj obećala. Na svim mojim skretanjima Bog je uvek uz mene. Na stolu je stajala činija sa vanilicama. Hranio me je njima dok mi je pričao o svojim nebeskim letovima. On nije bio čovek, bio je ptica. Leteo je na orlovskim krilima. Uspomene u životu održavaju naša srca. Mirisao je na vanilice. Topile su se u ustima kao što su se njegove priče topile u mojim sećanjima. Mila je sedela između dve fotografije. Na jednoj je nasmejani čovek na čijim čvrstik rukama leti devojčica od četiri godine. Progutao me je svojom ljubavlju. Na drugoj, moja sestra koja miluje moje nemirne kovrdže. Gospod je prepun milosti. Zrnce sam prašine kao i svi mi. Bogu nije tesno ni u jednom zrnu peska, ali čoveku jeste. Stajala sam kraj prozora, dan je imao sunce.

Potreban mi je prijatelj i podrška. Bliskost i ljubav. Šapat, a ne tišina.

Hranim se životom, jer želim život. Živim kroz njih, i oni kroz mene. Samo sam zrnce prašine na Zemlji.


BIOGRAFIJA
Moje ime je Dragana Danilović (Kikinda, Srbija, 1969).
Diplomirala sam na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi.
Radim kao honorarni novinar Novih kikindskih novina.
Narodna biblioteka "Jovan Popović" iz Kikinde objavila je moju knjigu pesama za decu "Žirafa mi je rekla" (Kikinda, 2010.).
U pripremi je nova knjiga pesama za decu. Objavljujem priče za odrasle.

 

 

Facebook komentari

Novo u katalogu