Pročitajte odlomak iz romana 'Čudna žena' velike turske književnice Leyle Ebril

Uz dopuštenje nakladničke kuće Hena com objavljujemo odlomak iz upravo objavljenog romana književnice koja je dvaput bila nominirana za Nobelovu nagradu za književnost. 'Čudna žena' intimna je i strastvena ispovijest mlade Nermin, svojeglave i inteligentne djevojke koja odrasta u Turskoj 50-ih godina...

Big 984 3179


Piše Leylâ Ebril


Stravični su današnji događaji:

Danas je Šeref došao u školu. Pitao je za Kevser. Ispričala sam mu sve. Rekla sam mu: „Oporavlja se, kada se pridigne, doći će do tebe; šalje ti ovo pismo.“ Uzeo je pismo i spremio ga u džep govoreći: „Nema veze.“ Bili smo u vrtu. Odjednom mi je tako s nogu izjavio ljubav. Istini za volju, jako sam se zapanjila. „Kako nekoliko dana nisam viđao Kevser, spoznao sam tu strašnu istinu“, rekao je. Pitala sam ga što je mislio postići time da mi to kaže? „Nisam ti imao namjere to reći, ali se nisam mogao obuzdati. Ne očekujem ništa od tebe“, reče. Na to sam mu odvratila: „Hajde da mi ti to nisi rekao, a ja to nisam čula.“ „Nisam ti to trebao priznati, ali poludio bih da nisam“, rekao je namrštena lica. U meni je zatinjala neka iskra znatiželje, u kolikoj je mjeri glumio? Ili je doista bio iskren? „Pa dobro, što voliš na meni?“ pitala sam. Razvukao je odgovor: „A što te se to tiče, zašto pitaš? Ne prosim te za ljubav.“ Svidjele su mi se te njegove riječi. Neobičan mi je zaplet privukao pozornost. Ovaj sam mu put ja krenula niz dlaku. „Ako želiš, mogu danas izostati s nastave pa da malo popričamo“, rekla sam mu. Ne znam ni sama zašto, ali odvela sam ga u Lambo. Pili smo vino. Nije prozborio ni riječi, kao da je bio uvrijeđen, ili pak da se srami. „Pođimo na neko drugo mjesto“, obratio mi se. Zajedno smo platili račun. Ušli smo u lokal točno preko puta Lamba. Čim smo sjeli otpočeo je svoj govor: „Ne znam, nije se to trebalo dogoditi, štoviše, u neku ruku je to i nemoralno, ali što da radim; shvatio sam da ne volim nju, već tebe. Danima već navraćam u školu pa izlazim ne pokazavši ti svoje lice. Ne zanima mene Kevser...“ Cijelo me to vrijeme jedna misao kopkala; što se ovome sviđa na meni? Što je to mogao zavoljeti na meni? On priča o Kevser i o sebi uopće ne spominjući mene. A k tome još i neprestano pije vino, pritvorivši oči unio mi je pogled zamišljeno u lice. Čudne li stvari. Koji je bio razlog ovome; da je ovakvo nešto desi nakon toliko vremena, gotovo godinu dana kako smo se svi zajedno prijateljski družili. Ispunio me osjećaj krivnje, počela sam razmišljati o tome da što prije odem odavde. U tom je času Šeref otišao na toalet. Po povratku sam, dok je sjedao, ugledala komade papira kako mu izviru iz džepa, prepoznala sam Kevserin rukopis. Naljutilo me što je čitao pismo poskrivećki u zahodu. Ali sam se ipak zadržala. Je li mogao biti toliki prevrtljivac? Kakve je bilo potrebe za tim? Do danas mu nikada nisam bila pokazala neku bliskost, nisam mu pružila nikakvu nadu. Pitala sam se; zar on izvodi neku predstavu prema kojoj bih ja, po njegovom mišljenju, trebala biti ljubomorna? A ako je tome tako, pa to je beskarakternost. „Eee, reci mi, Casanovo, zašto ovo radiš?“ upitala sam ga, ali nije razumio. Nije imao namjere to učiniti. „Ne razgovaraj tako sa mnom, ja tebe poštujem“, rekao mi je, na što sam ga upitala: „Pa dobro, što to poštuješ na meni, što si to i zašto zavolio?“ Odmah je pomislio kako me obrlatio: „Sve tvoje, tvoju odanost, tvoju prirodnost, tvoju iskrenost, tijelo, jako si lijepa, ti nisi poput njih. Kevser ne posjeduje ni jednu od stvari koje ti imaš...“ „Pa dobro“, rekla sam mu, „saslušala sam te. Što sada očekuješ da napravim? Shvatila sam i povjerovala. Ne voliš Kevser, već mene. I što sad?“ „Ništa!“ odvratio je. „Ništa, samo sam ti želio priznati to.“ „Maa!“ izustila sam. Zašutio je. Čak je i u pijanom stanju bio sposoban izvući svoju korist. Pazio je da mu ne izleti koja riječ iz usta, pazio je da se ne obveže ni na što misleći pritom kako ću se ja odmah njemu približiti. Vidi ti te lukavosti, vidi tog smrada! Sutra, kad se vrati Kevser, s njom će nastaviti svoja posla, priženit će se u bogatu kuću, ali će pritom povremeno sa mnom održavati tajnu vezu. Željela sam mu očitati veliku lekciju. „I ja ću tebi sada pričati o sebi, o mojim osjećajima“, rekla sam mu. Produbila sam svoj glas da poprimi ton glasa tajne ljubavi. „Ja“, započela sam, „poznajem te već godinu dana, znaš to i sam.“ Obuzelo ga je uzbuđenje, izvio je usta od naslade i čekao. „Ali mi se nimalo, baš nimalo nisi svidio. Volim Kevser i zbog toga se nisam ustručavala od zajedničkog druženja. Ja u ljudima, čak i za sklapanje prijateljstva, a kamo li za ostvarivanje veze, tražim odvažnost, a toga kod tebe nema ni najmanje.“ „Čekaj“, rekla sam mu, „ne prekidaj mi riječ. A i Kevserino si pismo mogao ovdje mirne duše pročitati, zar si mislio kako ću biti ljubomorna na vas?“ Posve crven u licu ugurao je ruku u džep. Dugo sam se smijala na način za koji sam znala da će ga razljutiti. Ustao je. „Ti ćeš platiti polovicu računa, a onda ćeš kao čovjek otići!“ Bacio je pet lira na stol i pokupio se. Govno od čovjeka, govno!


***

Danas se preda mnom pojavio Bedri. Rekao je da će se ubiti ako ne pristanem razgovarati s njime. Dok je govorio, nije mogao skinuti svoj pogled s mojih grudi, ma baš je poput spiljskog čovjeka. Visokog je stasa u odnosu na mene i njegovog su ubrzanog, vrućeg daha poigravale vlasi na mom tjemenu. „Doći ću neki drugi dan pa ćemo razgovarati“, rekla sam mu u nadi da me ostavi na miru. Počešljala sam kosu po dolasku kući. Kosa mi se na tjemenu bila toliko zapetljala da sam je jedva raščešljala. Čudnog li iskustva, čovjeka prođe jeza.
 

***

Danas smo Ajten i ja priredile dobru igru za Bedrija. Nas troje ćemo zajedno izaći. Ja ću izmoći neki izgovor da njih dvoje ostavim same. Ajten će s njime piti i zavesti ga. Izaći će na vidjelo voli li doista samo mene. Ako voli, onda je to to, izbavit ću se. Ne sviđa mi se on, ali naravno da će, ukoliko prođe ovaj ispit, porasti u mojim očima. A možda mu i podam ovaj naš djevičanski zar. Zapravo je on materijal stvoren baš za to.


***

Stigla je Kevser. Čim sam je danas ugledala u kantini, otišla sam do nje. Neotesanka, ta zar se nije okrenula prema meni i pitala me: „Pa što je to, čekaš li opet ovdje Šerefa?“ Što mi se dogodilo, ne znam; kako to da se nisam srušila na mjestu. Nisam ni ridala suze. Iako mi je došlo i da se onesvijestim i da plačem, ne znam kako sam se suzdržala od toga. „Ako ga toliko voliš, maknem se ja pa ti ga prepustim“, rekla mi je. Bestidnici! Sačuvala sam svu hladnokrvnost. Praveći se kao da ne uzimam sve to k srcu, iznijela sam dio po dio: „Krivo ti je sve ispričao. Laž je to.“ „Uz tolike muškarce ti se bacaš na dečke svojih prijateljica?“ upitala me. „Ne budi vulgarna“, rekla sam joj... Nije me ni saslušala, od gnjeva joj se smučilo pred očima, zamalo da tiskareva kći nije pretrpjela moždani udar. Navodno sam ja zaljubljena u Šerefa pa se on sažalio nada mnom, isto je tako on želio razgovarati sa mnom, sve kako bi me utješio, a ja sam potom digla oluju da zašto je on pročitao Kevserino pismo!.. „Gle“, obratila sam se Kevser. „Ta džukela te prevarila. Čim me ugledao usred vrta mi je rekao kako ne voli tebe, već mene. Ja ne bih ni u lice pogledala takvima podlog duha kao što je to on.“ Nasmijala se zvonkim grohotom; bit će da je to naučila od pomajke! Uvijek bi govorila kako je njezin otac kao čarolijom opijen od tih grohota. „Suočimo se, ako on posjeduje imalo časti,“ ponudila sam. „Zar postoji netko tko ne zna kakva si ti ništarija, jadnice, Šeref će tebi izjaviti ljubav, ha? Ti si i više nego podatna orangutanima poput Haluka, ali tvoja je namjera nas razdvojiti“, odvratila je. Nije se više imalo što reći. Jedino što je još preostalo je bilo skočiti na nju i potući se grabivši je za kosu i glavu. Otišla sam odande. Za leđima mi je dobacila još jedan od onih grohota svoje pomajke. Po prvi sam put doživjela da se ljudi - Šeref, Kevser spuštaju na takav nivo. I ostali učenici u kantini su svjedočili svemu, kako ću im opet pogledati u lice. Ne znam ni sama kako sam izašla odande, odjednom sam se našla u Lambu. I Hajdar je bio ondje. Jako je dobar momak taj Hajdar. Prišao mi je: „Nešto te muči, povjeri mi se. Ako ti ikako mogu pomoći, s radošću ću to uraditi.“ Ali kako da mu se povjerim. Ta što ako i on posumnja u moju osobnost?.. Optužili su me za nešto od čega zazirem najviše na svijetu, za nešto što nikada ne bih uradila!.. Bagra; mrzim ih!..
 

Više na:
 hena-com.hr/knjige/cijena/cudna-zena


 

Nk logo mono

Podržite Najbolje knjige: tražimo mecene!

Čitajte svježe.

Prijavite se na naš newsletter i redovno ćemo vam na vašu e-mail adresu slati slasne porcije najsvježijih književnih recenzija i članaka iz svijeta Najboljih knjiga.

Prijava na newsletter

Kolačići (cookies) pomažu u korištenju ove stranice.

Korištenjem pristajete na korištenje kolačića. Saznajte više